Liban - ostala mesta
27. maj 2003.

Žuni (Jounieh)

Žuni je nekada bilo mesto neposredno uz Bejrut, ali ga je veliki grad jednostavno usisao u sebe. Nalazi se na severnoj obali grada. To je mesto gde se gradska gužva rasipa u male uličice i uređene kvartove sa malim porodičnim kućama i obalom na kojoj se živi. U suštini, izgleda kao letovalište.

Ovde je noćni život veoma bogat, i mnogi dolaze samo radi tih blagodeti. Pored velikog kasina - Casino du Liban - puno je malih restorana i noćnih barova.

Posebna zanimljivost je statua Gospe od Libana (Notre Dame du Liban). Statua je stara oko 100 godina, visoka 8,5 metara, postavljena na vrhu kupe visoke 20 metara u čijoj utrobi je crkva "Majke svetlosti". U neposrednoj blizini je nova bazilika, modernog izgleda, takođe posvećena Bogorodici.

Do ovog kompleksa se stiže žičarom, u dva etape. Prvo je to četvoroseda kabina koja prolazi visoko iznad zemlje, tik uz prozore i terase nekih solitera. Kasnije je to neka vrsta žičare - tramvaja, koji ide uzbrdo po šinama. Ceo predeo dominira Bejrutom, i sa njega je impresivan pogled koji seže na daleko.

U podnožju, na kome je, po predanju, Sveti Đorđe ubio aždaju, nalazi se posebno svetilište.

Žaita pećina (Jaita Grotto)

Na otprilike 18 kilometara ka severu od Bejruta, u dolini Nar El Kalbe, koja je u zaleđu glavnog puta, nalazi se poznata pećina Žaita, jedno od prirodnih čuda Libana. Pećina se nalazi u zabiti i ima dve galerije. Donja je pronađena igrom slučaja 1836. godine, a za javnost je otvorena 1958. godine. Kroz nju protiče jaka vodena struja iz koje se napaja Bejrut, a koja tu oblikuje jezero. U obilazak ove galerije spada i vožnja čamcem u dubinu pećine, između prirodnih ukrasa. Istraženo je nekih 500 od ukupno 6.200 metara. Temperatura u pećini se ne menja i iznosi 16 stepeni.

Gornja galerija je otkrivena tek 1958. godine, na nekoliko stotina metara uzbrdo, a javnosti je pokazana 1969. godine. Od ukupno 2.200 metara, istraženo je oko 750. Ona je mnogo bogatija prirodnim ukrasima, sa malo vode koja kaplje sa svodova i tako gradi ukrase. Temperatura u ovoj pećini je 22 stepena. U njoj se često održavaju koncerti i predstave.

U kompleksu, za koji ulaznica nije baš jeftina, prvo će vas žičara odneti do vrha, gde možete pogledati dokumentari film zasnovan na zvukovima i slikama, a zatim ući u gornju galeriju. Krećući se zatim nizbrdo (možete koristiti i poseban vozić), naići ćete na razne prodavnice suvenira, mali zoološki vrt, izložbu maketa tradicionalnih kuća Libana i par restorana i kafića. Problem u celoj priči je što je u pećinama zabranjeno slikanje. Šteta za sve nas koji bi voleli da imamo svoja "umetnička dela". Sa druge strane, prirodno je da se štite prirodna bogatstva i da se ubira prihod od razglednica i drugih suvenira.

Do pećina je najlakše doći minibusevima koji polaze ka severu (broj 6). Vozač će vas nakon oko pola sata ostaviti na glavnom putu na raskrsnici, gde treba da skrenete. Tu će vas sačekati lokalni taksisti sa kojima je teško pregovarati oko cene (znaju da vam nema povratka kada ste došli dotle). I kada se pogodite, taksista neće krenuti već čekati da se auto napuni (i po 5 ljudi uz vozača) jer mu se ne isplati da vozi poluprazan.

Radno vreme je od 9.00 do 18.00 (van sezone do 17.00). No, preporučujem da ne ostajete do kraja. Tada, ako nema drugih putnika, moraćete da platite cenu punog taksija. Opet, nema vam povratka - morate da platite.

Sve u svemu, lepo iskustvo. Mada, kako me sećanje služi, ni blizu Postojnske jame. Više podataka o pećini možete naći na njihovom sajtu na adresi, www.jeitagrotto.com.

Žbil/Biblos (Jbeil/Byblos)

Žbil je domaći naziv za Biblos, jedan od najstarijih gradova u svetu. Kažu da postoji preko 9.000 godina i da je promenio više od dvadesetak gospodara. Jedno je od najbogatijih arheoloških oblasti na Bliskom Istoku. Po njemu je naziv dobila Biblija a tu je nastao i prvi linearni alfabet, preteča onog koji danas koristimo.

Nalazi se na 36 kilometara od Bejruta. Najbolji način putovanja do Biblosa je minibusom. Linija koja do tamo vodi nosi broj 6, polazi sa skvera Kola (Cola) i prolazi južno od centra grada, da bi se zatim kretao obalom mora. Vožnja traje oko sat vremena.


Žbil naliči svim današnjim sredozemnim gradovima. No, ono što ga izdvaja je stari deo oko luke koja potiče još iz rimskih vremena. Luka, a i veliki deo starog grada, obnovljeni su u okviru obimnog prijekta UNESCO - a koji ima kancelariju u jednoj od najlepših kuća u zaštićenom području. Najveći deo dostupan je za slodobno razgledanje, izuzev kompleksa u kome su centralna građevina - krstaški zamak koji dominira celim područjem, niz stubova preostalih od Hrama Gospe od Biblosa (Temple of Baalat Gehal), rimski amfiteatar, grobovi careva i druge arheološke vrednosti. Jedna od lepših i zanimljivijih građevina je crkva Svetog Jovana Krstitelja koju su sagradili krstaši.

Duž starog grada prostire se bazar - dugačka ulica sa radnjicom do radnjice, punom različitih suvenira. Ovde se mogu naći tkanine, prostirke, fosili riba, odeća, obuća, nakit, suveniri i ko zna šta sve ne. Još u Bejrutu su nam sugerisali da tu kupujemo suvenire. Prirodno, iskoristili smo tu priliku.

Jedna od zanimljivosti je muzej voštanih figura. U njemu možete videti istorijske scene iz duge istorije Biblosa i celog Libana. Počasno mesto ovde ima statua Halila Džibrana, osnivača modernog Libana.

Iz luke polaze brodići, čiji je kapacitet dvadesetak turista, u kraću vožnju po obližnjem moru. To je zanimljiva prilika da se sa mora pogleda drevni grad i njegova prostrana i prenaseljena pozadina.

U luci je još jedna zanimljivost - Ribarski klub koga još od 1963. godine drži Pepe Abed. Ovaj bonvivan, svetski poznat kao "Pirat iz Biblosa", ugostio je u svom restoranu tokom mnogih godina krem svetskog džet seta: kraljeve, lepotice, državnike, glumce, među kojima izdvajamo Marlona Branda, Brižit Bardo i Frenka Sinatru. Već neko vreme ovo mesto je uključeno u program zaštićenih mesta UNESCO - a.

Plaža u ovom gradu je veoma lepa i dugačka. Pokrivena je peskom i pruža puno pogodnosti za uživanje, uključujući i nekoliko podvodnih arheoloških ostataka. To koriste mnogi, tako da na njoj možete naći ljude čak i u zimskom periodu. Kako li je tek leti?

Kedar
Preuzeto iz Nove JAT - ove Revije (uz male obrade)

Libanci su najponosniji na činjenicu da im se zemlja u Bibliji pominje čak 75 puta, i to uvek kao simbol lepote. Blistave su njegove obale i vinogradi, a najfascinantnije je drvo koje mu je simbol - kedar. Raste na visini do 1.800 metara nadmorske visine i poznat je koliko po lepoti, toliko po čvrstini i izdržljivosti. Feničani su ga izvozili u Egipat i u svoje kolonije po Sredozemlju. Kralj Solomon koristio je kedar za izgradnju hrama u Jerusalimu, a Egipćani za gradnju brodova i sarkofaga, dok im je njegovo ulje služilo za mumifikaciju. Turci su ga poharali, posekavši ogromna prostranstva za svoje brodove.

Najčuveniji kedrovi danas su oni u Bšarehu, stari više stotina godina. Procenjuje se da su četiri od ovih stabala stara između 1.500 i 2.000 godina. Časne starine su visoke po 35 metara i imaju 14 metara široke krošnje.


Foto album sa mog puta u Liban možete videti na adresi
Album iz Libana


...